Prvi dan Eudven-a i ja – Maja Obradović

Sećam se kada sam prvi put na Facebook-u videla post o Školi  mjuzikla. Tada je škola bila samo ideja, a post je je objavila moja poznanica koju sam tek dodala u listu prijatelja.  Post se odnosio na glasanje, da Eudven od zamisli postane realnost. I glasala sam, ni ne razmišljajući da bi jednog dana ja mogla biti deo ove naše lude mjuzikl porodice.

Nakon nešto više od nedelju dana naletela sam na stranicu škole i rešila da se prijavim, da vidim o čemu se radi, a videla sam da je prvi čas besplatan. To je ujedno bio i prvi put da sam ja na nešto otišla sama, ovaj put nisam vukla drugaricu ili brata. Bila sam prva koja je došla tamo i moram priznati da mi uopšte nije bilo svejedno. Stalno mi je prolazilo kroz glavu: „Jao biću jedina, gde su ljudi, jao bože šta ako budem morala da pevam ili da glumim pred svim
a, a nikad nisam glumila, a kako ću tek da igram…???.
“ I tako su polako ljudi počeli  da pristižu, nije nas bilo mnogo, možda osmoro. Prvo nam se predstavila tadašnja profesorka plesa, vrlo energično, veselo i to me je malo umirilo. Učili smo koreografiju za All that jazz, a meni je prolazilo kroz glavu kako verovatno izgledam kao drvo i zašto sam pobogu zaboravila da ponesem patike.

 

Drugi čas smo imali sa profesorkompevanja. Mislim da sam tad bila najnervoznija. Profesorka je tražila dobrovoljca koji će da razbije led i prvi pusti glas. Bila je to Nina, koliko se sećam. Pevala je pesmu iz mjuzikla „Jadnici“, da napomenem tada nisam ni znala šta je to, ali sam se uredno pravila da sam čula za mjuzikl. Negde na pola časa došao je i red na mene. Otpevam ja to kao i uvek sa zatvorenim očima, jer u mraku se najmanje stidim. Međutim profesorka mi zada zadatak da se svima obratim pesmom: „jao nemojte molim Vas!“ Nakon petominutnog ubeđivanja stala sam u sred kruga i počela sam da pevam svakoj osobi koja se nalazila u krugu, malo je falilo da se onesvestim, a nisam ni znala šta sledi. Među prvim polaznicima bio je i jedan jedini dečko i baš ja sam dobila zadatak da njemu otpevam pesmu od malopre, ali, ovaj put da zaista pokažem emociju iz pesme. Pevala sam Listen od Beyonce, ako ste ikad čuli pesmu, sve vam je jasno. Ta tri minuta stresa su mi prošla u magli, ali se jasno sećam da sam jednog jedinog dečka u grupi bocnula prstom po ramenu da mu pokažem emociju iz pesme. Znate ono: „neš ti meni, sad ću ti ja pokazati šta znači kad se žensko naljuti!“ I ostade on u čudu, a ja ostade živa.

Treći čas, poslednji za taj dan, bio je za mene nešto potpuno novo. Gluma: „kako bih igrala u nekom filmu…“ I predstavi nam se i profesor glume i prvo što kaže: „ ako hoćete da budete glumci morate biti deca.“ Igrali smo dečje igre kako bi se opustili i upoznali međusobno. Dobili smo zadatak da se igramo,  a ja sam samo razmišljala kako izgledam kao kreten i kako ću ja ovo sad. I u igri se totalno opustim i počnem da uživam. Već tada ja nisam mogla da iščekam sledeći vikend.

Bio je 30. januar 2016. dan kada sam zakoračila u potpuno novi svet koji je sada postao jako važan deo mog života.

Od posta na Facebook-u do novih iskrenih prijatelja, dragocenih ljudi, sjajnih profesora, seksi koreografija i nove muzike. Godinu dana kasnije mogu da kažem da sam slobodnija u životu i na sceni, bogatija duhom i vrlo ispunjena što činim deo tima.

It's only fair to share...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Did you like this? Share it!

Leave Comment