Roditeljstvo je tema koju izučavam skoro 10 godina, što kroz rad sa decom, što kroz podkaste, konferencije, predavanja i seminare i jedna od tema koju smatram beskrajno važnom su dečije emocije.
Postalo je moderno pričati o dečijim emocijama, često ćete naići na reklame za kartice i igre koje uče dete kako da imenuje emociju i da prepozna različite smajlije na slici, ali se uglavnom roditelji zadržavaju na tome i ne idu u dubinu emocija i pravo razumevanje istih.
Na nekoliko predavanja je ovo spomenuto i ja sam o ovome često pričala jer mi kroz Eudven duboko upoznajemo decu i shvatamo koliko su oni nesigurni da podele svoju emociju i koliko ne umeju da se sa njom nose.
Podeliću sa vama nekoliko koraka koji vode ka dubokom upoznavanju sa emocijama.
Ono što često viđamo i što jeste prvi korak upoznavanja sa emocijama, jeste imenovanje emocije. Tu su kartice i knjige sjajan saveznik. Pokazati detetu koje sve emocije postoje, kako se zovu i kako izgledaju. To možemo prikazati i grimasama, ali i glasom.
Ono što je neki naredni korak jeste da dete oseti u kom delu tela i na koji način oseća tu emociju. Nije svaka tuga ista, nije svaki bes isti, nije svaka radost ista. Neka radost nas izazove na smeh, neka radost izazove suze, neka radost nas parališe. Zato je naredni korak videti sa detetom gde i na koji način oseća tu emociju.
Kako? Tako što učimo dete da nam pokaže gde je ta tuga, gde je taj bes itd. Ako dete ne ume, a naravno da na početku neće umeti da pokaže, onda ga golicamo ili grlimo ili štipkamo po različitim delovima tela kako bismo videli gde oseća tu emociju i na koji način.
Baš ovih dana sam pričala na viber zajednici roditelja koji se igraju o telesnim igrama i koliko su one važne u komunikaciji sa decom. Deo ove zajednice možete postati kupovinom Eudven knjige sa igrama ili kursa o komunikaciji igrom.
Ni ovo nije dovoljno da bi se dete zaista upoznalo sa emocijom, jer ništa nema od toga što emociju ume da imenuje ako ne ume da je reguliše. I tu nailazimo na najteži zadatak, jer dete uči kako da reguliše emocije kroz posmatranje roditelja. Ovo zapravo znači da mi kao roditelji moramo mnogo da radimo na regulaciji sopstvenih emocija i da tako učimo dete kako da reguliše svoje emocije. Kako?
1. Ne smemo gutati sopstvene emocije!
Deca osećaju kada smo mi nervozni, besni ljuti, tužni… ako se mi pravimo da to nismo, ako pokušavamo da ostanemo smireni, da se pravimo da se ništa ne dešava, deca će učiti da je to normalno prilikom osećanja i njihova samoregulacija će se sastojati iz gutanja emocija. A to ne želimo, zar ne?
2. Treba da pričamo o svojim emocijama.
Često je mišljenje da roditelji ne bi trebalo sa decom da dele kako se osećaju i da pred njima treba da drže sliku mira i stalne sreće i radosti. Ali to nije život, a deca od nas uče kako život zaista izgleda i kako se sa njim nositi. Zato je jako bitno da sa decom delimo kada se ne osećamo dobro i pokazujemo im kako se mi sa tom emocijom borimo.
Evo jednog ličnog primera:
Mi smo bili u Grčkoj na letovanju kada su bile one strašne oluje u Beogradu. Dok smo šetale od plaže do prodavnice, jedna žena je plačući istrčavala i pakovala kofere u kola, dok je njen suprug pokušavao Grku da objasni kako moraju ranije da odu kući zato što im je kuća potpuno poplavljena.
Kako smo čekale u redu u prodavnici, uspela sam da shvatim šta se dešava i brzo da uhvatim internet i vidim kakva je situacija u Beogradu.
Jako sam se uplašila i taj strah me prevladao, krenula sam da zivkam ljude da bih videla kakva je situacija u našem stanu i sa našom porodicom.
Angelina koja ima u tom trenutku 3 godine je naravno gledala u nas i ćutala.
Kada me je pitala šta se dešava, ja sam se sagla, da budem u njenom nivou, i objasnila joj kako sam se jako uplašila zato što se dešavaju velike oluje u Beogradu. Zatim sam joj objasnila da sam se uplašila poplave, da sam se uplašila da se nekom od naših nešto nije desilo i da sam se uplašila da li može i do Grčke da dođe do ovoga i da se nama nešto desi. Objasnila sam joj da je strah normalna emocija i da kada ja osećam strah, volim da se primirim, da budem uz porodicu, da pozovem svoje bližnje i da budem u zagrljaju svog supruga.
Posle par meseci, Angelina je osetila veliki strah nekom priliku, rekla nam je da se uplašila i pitala je da li tata može da je zagrli i da li može da proveri da li smo svi dobri da li će sve biti u redu.
Kada dete zna da imenuje emociju i kada ume da je reguliše, poslednji korak u poznavanju emocija je da prepozna emocije kod drugih ljudi. Ovo je jako važna osobina jer kada znamo kako se drugi osećaju možemo da im pristupimo onako kako je njima to potrebno ili da se sklonimo ukoliko je to potrebno.
Roditeljstvo je proces u kom stalno radimo na sebi i to je dugoročan proces, ništa ne mora odmah ili danas za sutra.
Krenite da primenjujete malo po malo i pratite promene, a ako želite o roditeljstvu da učite kroz igru i radost, priključite mi se kroz kurs “Lakše kroz roditeljstvo uz igru”.