Šta pomislite kad čujete reč “disciplina”? Da li to povezujete sa poslušnom decom? Ili možda sa sportom? Sa vežbanjem klavira? Hajde da pričamo o tome šta je zaista disciplina i kako se do nje dolazi.
Disciplina je učenje i izgranja veština.
Cilj discipline je da dete prihvati i nauči i to koristi i kad mi nismo tu, i kad ga niko ne gleda. Da to naučeno bude deo njegovog bića. Samim tim, disciplina je način komunikacije kroz koju dete uči. O životu, emocijama, ponašanjima, sebi, drugima…
Dr.Tina Brajson, psiholog u radu sa roditeljima i decom, daje roditeljima jednu sjajnu vežbu koju delim sa vama.
Na list papira napišite 3 stvari koje vam najteže idu u disciplinovanju svoje dece. Mogu to biti stvari koje vas koče ili brinu.
Recimo ja bih napisala:
- Angelinina želja da bude kao svi drugi i zbog toga je spremna da radi mnogo glupave stvari.
- Nesposbnost da budu samostalni i stalna potreba da im ja odobrim, pokažem, izaberem itd.
- Ne upadanje u reč ljudima koji razgovaraju.
Kada ste to napisali, iznad napišite naslov: “Lista veština koje moje dete treba da nauči”.
Ova vežba zapravo pokazuje roditeljima da su nedisciplinovana ponašanja zapravo znanja koja deca još nisu prihvatila i da je potrebno mnogo ponavljanja i učenja da postanu deo njih. I to je disciplina!
Ali postoji jedna caka – deca uče samo onda kada je njihov mozak u stanju primanja. Drugim rečima, ako vičemo i dovedemo ih u stanje straha ili bežanja – oni ne uče. Tada mozak ne upija znanja. Ono što mozak tada prima je “Nešto ne valja!”.
Uz disciplinu dolaze i emocije i detetovo probijanje granica. Tada je najvažnije da budemo tu za dete, da pokažemo da nismo uplašeni njihovim emocijama, da možemo da ih izdržimo i da ćemo biti uz njih da se sa emocijama izbore. Ali i da ćemo zadržati jasne granice, jer je to najvažnije za detetov osećaj sigurnosti.
Daću vam primer iz sopstvenog života:
Jednom prilikom smo bili u parkiću sa Angelininim drugarima. Bilo nam je jako lepo, ali je Vasilije pao i ja sam morala da ga odvedem kući da mu previjem ranu. Naravno, to je značilo da i Angelina treba da ide kući i to je nju jako potreslo. Plakala je, svađala se, molila da ostane još. Nisam je ućutkivala, nisam joj rekla “Da li si normalna, vidiš da ti se brat povredio??” (Iako je ovo kuljalo u meni). Rekla sam joj “Znam da ti je jako lepo sa drugarima i da ti je teško što idemo kući”. Naravno, to je dovelo do još suza. Tad smo već izlazile iz parka jer sam se ja držala svoje granice i držala je za ruku da izađemo i krenemo. Pustila sam je da kuka i jeca ponavljajući: “Znam da nije fer, ali moramo da idemo kući”. Tada sam ušla u igru, pozvala je da hodamo kao slonovi, pravila se da se zemlja ispod mene trese i stavljala zamišljene naočare za avanturu. Ovako sam joj pomogla da se primiri, ali sam čekala da stignemo kući i večeramo, da njeno umirenje bude potpuno i onda joj tek rekla: “Nije bilo lepo da praviš onoliku dramu oko odlaska iz parkića. Volela bih da mi pomogneš kad se bata povredi jer se ja tad jako uplašim, a ne da dramiš” i ušle smo u razgovor o tome kako ćemo sledeći put da reagujemo u takvoj situaciji.
Kada ne validiramo emocije svog deteta ili ih minimizujemo rečenicama poput “Ne preteruj” ili “Mnogo dramiš”, učimo dete da ne veruje sebi i svojim osećanjima i tako povećavamo šansu da sutra budu anksiozni. Takođe im tako šaljemo poruku da ih mama ne razume ili da ne može da im pomogne i tako ih učimo da sutra ne dele sa nama, ne obraćaju se nama i nemaju poverenja u nas. A to ne želimo.
Cilj učenja o roditeljstvu je da vidimo šta se to detetu dešava. Na primer, deca od 2-4 godine istražuju svet oko sebe i zato recimo bacaju hranu na pod, skaču u blato ili bare ili stavljaju stvari u usta. Kada imamo u svesti da oni to ne rade namerno da bi nas nervirali, niti da to rade da nam teraju inat nego se ponašaju kao mali istraživači – i naš odgovor se menja. Umesto da viknemo “Šta to radiš?!?”, mogli bismo reći “Baš te zanima kako pada hrana?” i ponuditi im bolji pristup za učenje. U ovom primeru recimo postaviti mušemu ispod stoličice.
Dr. Tina Brajson je rekla još jednu stvar koja je mene jaaako uzdrmala i motivisala i oduševila:
Kada vidimo dete da je emotivno neregulisano, treba da odreagujemo onako kako bismo odreagovali da je fizički povređeno.
Da dete padne, priskočili bismo mu, zagrlili, očistili ranu, pustili da isplače. Ubacili bismo igru “Eh taj pod kako je smeo da te napadne?!?” i sve ukupno bili nežni prema povređenom detetu.
Ovako isto treba da se ponašamo i kad je dete u tantrumu ili kad ima emotivni ispad. Nežno, prisutno uz negu i igru i mnogo razumevanja.
Emotivna regulacija je proces u kom su potrebni ljudi. Pođite od sebe, kad vam je teško u životu uglavnom nekog pozovete, nekome pišete ili prosto želite zagrljaj. Zamislite da vam je teško i da pozovete muža da mu ispričate ili da plačete pored njega, a on kaže “Ajde ne preteruj” ili “Da si se odmah smirila, kakvo je to ponašanje?” Ili “Ma nije to ništa, plakanje je za bebe”. Bili biste očajni, zar ne? Ne samo to, nego biste se na njega i ljutili i izgubili poverenje. E tako je i sa decom, kada im je teško (a njima je često teško jer nemaju iskustva koliko i mi i svaka jača emocija ih preplavi), potrebna im je podrška i razumevanje, a ne vikanje, umanjivanje i hladnoća.
Čitam Jaspera Jula ovih dana i on često, nakon svojih odgovora roditeljima, kaže nešto poput: Bilo bi dobro da tako odreagujete, ali naravno ne morate. Možete se i pomiriti sa tim da nećete imati dobar odnos sa detetom ili da će vaše dete imati anksioznosti, manjak samopouzdanja itd. E tako se i ja osećam dok vam ovo pišem. Ništa od ovoga se ne mora, ali je put do dubljeg odnosa i snažnijeg deteta.
Ima još jedna jako važna stvar vezana za emocije kod dece i disciplinu, a to je da ne morate uvek sve da popravite. Ako je dete tužno, ne morate ga učiniti srećnim. Samo budite tu u njegovoj tuzi, saosećajte. Ne popravljajte, ne učite dete da su neke emocije loše i da moraju da ih poprave.
Ovo je meni jako teško. Teško mi je i sopstvene loše emocije da prihvatim, a kamoli detetove. Naročito kad je u pitanju tuga, srce mi se pocepa kad su mi deca tužna i sve bih uradila da budu opet srećni. Jednom prilikom je Angelini pukla narukvica koju je dobila kao poklon. Bila je jako tužna i potpuno sam je razumela, ali moja jedina potreba je bila da joj kupim novu samo da bude opet srećna. Nisam to uradila, pustila sam tugu. Tuga je deo života.
Prihvatanje emocija deci mnogo lakše pada uz igru, jer oni igru razumeju i igrom posmatraju svet oko sebe – zato je jedna od lekcija mog kursa “Komunikacija igrom” o emocijama, a na kurs se možete prijaviti putem ovog linka: https://forms.gle/3uKFCMjn4cgciMnA7
Za kraj, disciplina treba da ide iz unutrašnjih osećanja, ne iz kazni i prinude. Dete treba da oseća krivicu kad pogreši i da ga boli savest. Tako će naučiti, jer će osetiti da je pogrešilo.
Podelili su jedan divan primer:
Starije dete je udarilo mlađe. U tom trenutku većina roditelja drekne i kazni starije dete, što zapravo u starijem detetu budi osećaj “Mrzim brata! Mama ga voli više”. Ali, ako samo pomerimo starije dete od mlađeg i kažemo “Vidim da te je baš iznervirao” i pokušamo da razumemo starije dete. Kad se ono umiri kažemo mu “Znaš brata je baš boleo udarac, on ne može da se odbrani.“ dete će osetiti krivicu, biće mu žao i iz tog stanja će brže primiti znanje o tome kako ne sme da bije brata.
Disciplina je važan deo života, ona nas vodi ka boljim verzijama sebe i zato bi bilo dobro da je razumemo i da se njom bavimo kao roditelji.
Grlim vas,
Lidija