Kako izraditi duboko samopouzdanje kod dece? Ne pričam o onom prividnom, vezanom za izgled ili uspehe, već onom koje se prožima kroz celokupnu sliku o sebi i veru u sebe koja dovodi do samostalnosti.
U ovom blog tekstu pozvaću se na razgovor dr Alize i dr. Poli Jang jer su u jednoj podkast epizodi razgovarale baš o ovoj temi.
Dr.Poli je razgovor otvorila pričom o privilegovanoj deci u Americi. To su deca koja idu u privatne škole i na privatne fakultete i koja su zaštićena celog života. Zapravo, to su deca čiji roditelji misle da svojim dobro promišljenim izborima mogu kontrolisati tok života svoje dece. Na žalost, to dovodi do velikog pritiska i kod dece i kod roditelja, jer čim nešto nije “po planu”, dolazi do velikog razočaranja i frustracije.
Cilj vaspitavanja je pre svega samostalnost, tj.izgradnja ličnosti koja ume da se nosi sa životnim poteškoćama, ali i da uživa u blagu koje život donosi.
Na žalost, sve je češći trend u kom roditelji pokušavaju da zaštite svoje dete od ružnih, strašnih, opasnih stvari i time dete ne uče na vreme kako da se sa time izbore i kako da to prihvate. Zato često vidimo decu koja u osnovnoj školi ne umeju da kontrolišu bes, koja se bore sa mentalnim padovima kada ih drugari zezaju ili koji na fakultetu ne mogu da prihvate subjektivnost profesora.
Ja se često u Eudvenu susrećem sa decom koja se jako boje vuka ili se jako plaše da glume zlog čarobnjaka ili dobiju napad panike kad izgube u igri.
Igra je savršeno mesto na kom možete videti kako deca reaguju u frustraciji, koliko se dobro nose sa svojim emocijama i situacijama koje ne očekuju. Takođe kroz igru možete i da im date siguran prostor da iskuse frustraciju, da se oprobaju u nečemu što im ne ide i da nauče kako da podnesu poraz. Igre koje ih vode kroz ovo iskustvo zovu se “Igre moći” jer u njima dete dobija odgovornost da vodi igru, donosi odluke i ne oslanja se na roditelje. O igrama moći možete učiti kroz moj kurs gde sam podelila igre kojima detetu dajete ulogu odgovorne osobe, vođe i lidera i time učite dete kako da veruje sebi, svojim odlukama i kako da bude samostalno i jako.
U podkastu je doktorka Poli podelila i primer deteta koje je u vrtiću čulo da postoji pakao i jako se uplašilo. Mama i tata su mu kod kuće rekli da je to sve izmišljotina, da ne postoje strašne stvari i bukvalno ceo detetov strah gurnuli pod tepih. Ovo je loše za dete, jer život realno nije uvek dobar i oni još kao mali treba da čuju i strašne stvari i sa njima se upoznaju.
Primer iz našeg života:
Kod nas u vrtiću su deca neko vreme stalno pričala o smrti. To zaista nije tema o kojoj sam ja želela da pričam sa Angelinom koja je tada imala 4 godine, ali kada je već spomenuto, moja je odgovornost kao roditelja da joj dam odgovore na njena pitanja i pokažem joj da ne krijem od nje strašne stvari, nego sam tu da budem uz nju, objasnim, podržim i zaštitim koliko je to moguće.
Mi nismo tu da ih od svega zaštitimo, nego da im pružimo siguran prostor u kom će moći da osete sve emocije i upoznaju se i sa dobrim i sa lošim segmentima života.
Deca treba da greše iznova i iznova kako bi prihvatili greške kao normalnu pojavu, što i jesu. Mi kao roditelji treba da ih podržimo u pravljenju grešaka dok su mali, da bi frustraciju zbog grešaka prolazili uz našu podršku na sigurnom mestu, a ne sami kada odrastu.
Sara Blejkli, milijarderka, mama četvoro dece i jedina žena na svetu kojoj se istinski divim, često priča o svom detinjstvu. Ceo svet je oduševljen njenim uspesima, njenom porodicom, njenim stavom i činjenici da “stiže sve”. Ona kaže da je podloga svih njenih uspeha način na koji ju je otac vaspitavao. On je svakog dana posle škole nju i njenog brata pitao “Kakve ste greške danas napravili?” i tvrdio sa je dan bez grešaka, dan koji je propao jer ništa nisu naučili. Ona objašnjava kako je taj “ljubavni” odnos sa greškama zapravo jedini put do uspeha, jer je ona milion puta pala, propala, pogrešila, ali ni jednom zbog toga nije odustala niti se zbog toga nervirala nego je svaku grešku posmatrala kao lekciju.
Iako je većina nas ovo već čula, koliko smo zaista sposobni da kontrolišemo emocije i da zaista uživamo u svojim greškama? Lično mislim, a potvrđuju mi razni psiholozi, između ostalog i Dr.Poli, da ovo znanje postaje prirodno ako ga deca grade još u detinjstvu, tj.ako im mi kao roditelji damo dozvolu da greše, padaju, plaču, nerviraju se, bivaju odbijeni itd.
Evo i par zadataka za vas:
- Ne donosite sve odluke za svoje dete, dajte mu mogućnost da sam odluči, makar ta odluka bila loša. (Ja ovo radim kroz igre moći, jer u njima dete donosi svaku odluku i predvodi, a na meni je samo da pratim)
- Pustite decu da se sama brinu o sebi. Da pripreme ili postave sebi hranu, obuju cipele, obuku se, operu zube, okupaju se…
- Učite dete o finansijama, budžetu i štednji jer će im ta znanja biti neophodna kad odrastu.
- Dozvolite deci da greše čak i kada grešku možete da sprečite.
Za kraj jedan citat:
“Naše dete je savršeno samo nama, ali ne i ostatku sveta i susretaće se sa odbijanjem, strogoćom i teškoćama. Na nama je da im pružimo podršku i beskrajno ih volimo, da budemo bezbedno mesto, ali ne i da ih od svega zaštitimo”
Jako sam ponosna na vas koji učite o roditeljstvu, koji se menjate zbog budućnosti svoje dece i vašeg odnosa i koji stalno čitate, saznajete nešto novo i primenjujete. Tu sam da u tome budemo zajedno 🥰
Grlim vas,
Lidija